ADHD se često zamišlja kao stanje koje se vidi kod nemirnih dečaka koji ne mogu da sede mirno. Međutim, stvarnost je mnogo složenija.
Kod devojčica i žena ADHD često ostaje neprimećen godinama. Mnoge žene dobiju dijagnozu tek u odraslom dobu, a pre toga im se često kaže da imaju anksioznost, depresiju ili neki drugi problem mentalnog zdravlja.
Zašto se to dešava? I kako možemo bolje razumeti ADHD kod žena?
Zašto je važno govoriti o ADHD-u kod žena?
Mnoge žene koje kasno saznaju da imaju ADHD kažu da su oduvek osećale da funkcionišu drugačije. Neke su bile tihe, povučene, dobre učenice i spolja su delovale „uredno“ i uspešno.
Ali iznutra je često postojala druga priča: previše misli, teškoće sa pažnjom, zaboravnost, mentalni nemir, osećaj da stalno moraju da glume kako bi se uklopile.
Zbog toga ADHD kod žena može godinama ostati skriven.
Zašto žene kasnije dobijaju dijagnozu?
Istraživanja pokazuju da žene u proseku dobijaju ADHD dijagnozu nekoliko godina kasnije od muškaraca. Jedan od glavnih razloga je to što su stari dijagnostički modeli uglavnom zasnovani na tome kako ADHD izgleda kod dečaka.
Dugo se ADHD povezivao sa hiperaktivnošću, impulsivnošću i ponašanjem koje ometa okolinu. Ali kod mnogih devojčica i žena ADHD ne izgleda tako očigledno.
One mogu:
- delovati mirno, iako im je um veoma aktivan
- biti odlične u školi, ali uz ogroman unutrašnji napor
- imati problema sa organizacijom, ali to dobro prikrivati
- stalno kasniti ili zaboravljati stvari
- osećati se preplavljeno svakodnevnim obavezama
- imati anksioznost zbog stalnog pokušaja da „drže sve pod kontrolom“
Zbog toga ih okolina često ne prepozna kao osobe sa ADHD-om.
ADHD nije samo „nedostatak pažnje“
Profesorica Davida Hartman, psihološkinja i stručnjakinja za neurodivergenciju, objašnjava da ADHD ne treba posmatrati samo kao poremećaj pažnje.
Pre bi se moglo reći da je to drugačiji način usmeravanja pažnje.
Osobe sa ADHD-om često nemaju manjak pažnje. Naprotiv, mogu imati mnogo pažnje, ali je ona usmerena drugačije. Njihova pažnja često zavisi od interesovanja, novine, energije i okruženja.
Ako ih nešto zanima, mogu se potpuno udubiti i raditi satima. Ako im je nešto dosadno, i najjednostavniji zadatak može delovati skoro nemoguće.
Maskiranje: kada žena nauči da skriva ADHD
Mnoge devojčice veoma rano nauče šta je društveno prihvatljivo ponašanje.
Nauče da budu „dobre“, tihe, ljubazne, organizovane i da ne smetaju. Ako iznutra osećaju haos, često ga kriju. To se zove maskiranje.
Maskiranje može izgledati ovako:
- osoba se trudi da manje priča
- krije da joj je teško da prati razgovor
- glumi pažnju u školi ili na poslu
- preterano se priprema kako ne bi pogrešila
- izbegava da pokaže koliko je iscrpljena
- stalno analizira šta je rekla i da li je nekoga uvredila
Problem je što maskiranje troši ogromnu količinu energije. Vremenom može dovesti do stresa, anksioznosti, iscrpljenosti i osećaja srama.
Zašto perimenopauza može pogoršati ADHD?
Kod nekih žena ADHD postaje izraženiji u tridesetim, četrdesetim ili kasnije, posebno tokom perimenopauze.
Perimenopauza donosi hormonske promene koje mogu uticati na raspoloženje, pamćenje, koncentraciju i emocionalnu stabilnost. Ti simptomi mogu ličiti na ADHD ili pojačati postojeće ADHD izazove.
Žene tada mogu primetiti:
- jaču zaboravnost
- slabiju organizaciju
- više mentalne magle
- manju toleranciju na stres
- jače emocionalne reakcije
- osećaj da više ne mogu da „drže sve pod kontrolom“
Nije nužno da ADHD postaje „veći“, već da životne obaveze, hormoni i iscrpljenost otežavaju maskiranje i svakodnevno funkcionisanje.
Kako se ADHD razlikuje od obične zaboravnosti?
Da bi se ADHD formalno prepoznao, važno je da su njegove osobine bile prisutne još u detinjstvu, obično pre 12. godine.
To može biti teško dokazati kod odraslih osoba, posebno ako nemaju roditelje ili bliske osobe koje se sećaju njihovog detinjstva. Takođe, mnogi roditelji mogu reći: „Pa svi smo mi bili takvi“, ne shvatajući da je ADHD često nasledan.
Zato je važno slušati i samu osobu. Njeno iskustvo, sećanja i obrasci ponašanja kroz život mogu biti veoma važni u razumevanju ADHD-a.
Da li svaka osoba sa ADHD-om mora da koristi lekove?
Ne. Lekovi mogu mnogo pomoći nekim osobama, ali nisu rešenje za sve.
Kod nekih ljudi stimulantna terapija značajno poboljša pažnju, organizaciju i svakodnevno funkcionisanje. Kod drugih ne deluje dobro, ne prija im ili jednostavno nije njihov izbor.
Najvažnije je da pristup bude individualan. Nekome pomažu lekovi, nekome psihoterapija, nekome promene u rutini, podrška okoline, bolja organizacija ili kombinacija svega toga.
Ne postoji jedno rešenje koje odgovara svima.
Najveće prepreke za žene sa ADHD-om
Žene se često suočavaju sa više prepreka na putu do prepoznavanja ADHD-a.
Prva prepreka je nedovoljno znanje stručnjaka o tome kako ADHD može izgledati kod žena. Druga je to što se njihovi problemi često pripisuju anksioznosti, depresiji ili „preosetljivosti“.
Treća prepreka su duge liste čekanja i visoki troškovi privatnih procena.
Zbog svega toga mnoge žene godinama osećaju da sa njima „nešto nije u redu“, a zapravo im samo nedostaje pravo objašnjenje i odgovarajuća podrška.
ADHD može imati i snažne strane
Važno je reći da ADHD nije samo lista problema.
Osobe sa ADHD-om često imaju mnogo energije, kreativnosti, radoznalosti i sposobnosti da razmišljaju na neobične načine. Mogu brzo povezivati ideje, dobro reagovati u krizama i duboko se posvetiti stvarima koje ih zanimaju.
Problem nastaje kada društvo očekuje samo jedan način funkcionisanja: da sedimo mirno, radimo linearno, pamtimo rokove, budemo tačni, organizovani i stalno fokusirani na jednu stvar.
Ali ljudski mozgovi nisu svi isti. I upravo je ta različitost važna.
Kako podržati žene sa ADHD-om?
Najvažnije je prihvatanje.
Ako imate prijateljicu, partnerku, koleginicu ili članicu porodice sa ADHD-om, pokušajte da ne tumačite njenu zaboravnost kao nezainteresovanost.
Možda zaboravi rođendan, kasni sa odgovorom na poruku ili izgubi pojam o vremenu. To ne znači da joj nije stalo.
Osobe sa ADHD-om često nose mnogo srama zbog takvih stvari. Umesto kritike, mnogo više pomažu razumevanje, fleksibilnost i otvoren razgovor.
Šta žene sa ADHD-om mogu učiniti za sebe?
Jedan od najvažnijih saveta jeste: ne morate sve.
Mnoge žene su naučene da budu odgovorne za sve — posao, kuću, decu, emocije drugih ljudi, organizaciju, porodicu, društveni život i još mnogo toga.
Ali niko ne može stalno nositi sve terete.
Korisno je:
- smanjiti nerealna očekivanja od sebe
- tražiti pomoć bez osećaja krivice
- praviti jednostavnije rutine
- koristiti podsetnike i liste
- prihvatiti da neće sve biti savršeno
- birati aktivnosti koje daju energiju
- odmor posmatrati kao potrebu, a ne luksuz
Briga o sebi nije sebičnost. Ona je uslov da osoba može dugoročno da funkcioniše.
Zaključak: ADHD kod žena zaslužuje bolje razumevanje
ADHD kod žena dugo je bio zanemaren jer se nije uklapao u stereotipnu sliku hiperaktivnog dečaka. Mnoge žene su zato provele godine misleći da su lenje, neorganizovane, preosetljive ili „previše“.
Ali pravo razumevanje može promeniti sve.
Kada žena shvati da njen mozak funkcioniše drugačije, to može doneti olakšanje, samoprihvatanje i bolju podršku.
ADHD nije samo izazov. To je drugačiji način doživljavanja sveta — sa svojim teškoćama, ali i sa svojim snagama.
