Takav izazov bio bi dovoljno težak čak i u gradu ili selu na kopnu. Međutim, dr Aleks Armitidž odlučio je da ga prihvati na Šetlandskim ostrvima, udaljenom arhipelagu severno od Škotske.
U okviru manifestacije Mesec hrane Šetlanda, ovaj pedijatar postavio je sebi neobičan cilj: tokom celog septembra jede samo hranu koja je proizvedena ili pronađena na Šetlandskim ostrvima.
Već je kajakom odlazio u ribolov, sakupljao pečurke i bobičasto voće u prirodi, a povrće dobija i sa malog poljoprivrednog imanja svog komšije.
Povratak korenima
Armitidž, koji je ujedno i odbornik Škotskih zelenih, odrastao je u Londonu. Kao dete slušao je priče svoje bake o njenom odrastanju na Šetlandskim ostrvima.
Posebno ga je fasciniralo pitanje kako su ljudi nekada uspevali da prežive na ovom arhipelagu, koji se nalazi više od 160 kilometara severno od škotskog kopna.
Danas stanovnici Šetlanda u velikoj meri zavise od redovnih isporuka hrane koje trajekt kompanije NorthLink doprema iz Aberdina.
Ipak, Armitidž je zabrinut da bi sve češće i snažnije oluje mogle da prekinu trajektne veze sa kopnom na duži period i ostave prodavnice bez osnovnih namirnica.
„Šta bi se dogodilo kada trajekt nedelju dana ne bi mogao da stigne do Šetlanda, a prodavnice bi ostale bez hrane? A šta ako bi takva situacija potrajala još duže i morali bismo sami da se snalazimo?“ kaže Armitidž.
„Počeo sam da razmišljam o tome da li bi ljudi zaista mogli da prežive koristeći samo hranu proizvedenu na Šetlandu. Zato sam odlučio da taj misaoni eksperiment pretvorim u stvarnost.“
Kako izgleda jedan šetlandski obrok?
Na njegovom jelovniku mogu se pronaći jednostavna, ali hranljiva jela pripremljena isključivo od lokalnih sastojaka.
Jedan od obroka čine kuvani šetlandski krompir, luk, paradajz i korijander, uz lokalni puter i divlje pečurke.
Za desert, tu je umućena pavlaka iz lokalne mlekare, poslužena sa malinama i medom sa ostrva.
Armitidž, koji je otac jednog deteta, kaže da voli da započne dan obilnim doručkom — jajima, ribom i povrćem prženim na šetlandskom puteru.
„Jutros sam napravio jaja na firentinski način koristeći jaja koja su mi ljudi poklonili“, kaže on.
„Dobio sam i veliku količinu haringe. To je odlična riba, veoma tradicionalna za Šetland, i savršena za prženje.“
Većinu namirnica dobija na poklon od lokalnog stanovništva, dok mleko i pavlaku proizvedene na Šetlandu kupuje u lokalnoj prodavnici.
Hrana iz mora, zemlje i prirode
Za Armitidža ovaj izazov nije samo pitanje toga šta će jesti tokom jednog meseca.
„Želim da iskoristim Mesec hrane Šetlanda kako bih malo dublje istražio priču o tome odakle naša hrana zapravo dolazi“, objašnjava on.
„Odlazio sam u prirodu da sakupljam hranu. Pronašao sam pečurke na ostrvu Bura, ubrao kupine pored jednog puta u Lerviku, a odlazio sam i u ribolov svojim kajakom.“
Jedna namirnica ipak se posebno izdvaja — krompir.
„Šetlandski krompir je svuda dostupan i ima ga u izobilju. Bez ikakve sumnje, to mi je omiljeni izvor ugljenih hidrata. Pronaći druge lokalne izvore ugljenih hidrata veoma je teško.“
Lokalna jaja takođe su važan deo njegovog doručka, dok bogate vode oko Šetlandskih ostrva obezbeđuju veliki izbor sveže ribe.
Najteže je bez kofeina
Naravno, postoje i proizvodi koji se jednostavno ne mogu uzgajati u hladnoj i vetrovitoj klimi Šetlandskih ostrva.
Kada su ga pitali šta mu najviše nedostaje tokom ovog jednomesečnog izazova, Armitidž nije morao dugo da razmišlja.
„Definitivno kofein.“
Kaže da je najteži period ipak već prošao.
„Simptomi odvikavanja od kofeina bili su prilično teški i trajali su oko tri dana. Nije prijatno — praktično imate neprekidnu glavobolju.“
Više od neobičnog izazova
Ovo nije prvi put da se Armitidž upušta u ovakav eksperiment. Treću godinu zaredom pokušava da tokom jednog meseca jede isključivo proizvode sa Šetlandskih ostrva.
Za njega je to zabavan lični izazov, ali u isto vreme i način da ukaže na mnogo ozbiljnije pitanje — koliko je snabdevanje hranom na udaljenim ostrvima zapravo osetljivo.
Šetland danas može da računa na redovne isporuke sa kopna, ali loše vreme i prekidi u saobraćaju pokazuju koliko brzo svakodnevna dostupnost hrane može postati problem.
Armitidžov eksperiment zato postavlja jednostavno, ali važno pitanje:
Koliko bismo zaista mogli da se oslonimo na hranu proizvedenu u sopstvenom kraju kada bi snabdevanje spolja iznenada prestalo?
